Радња новог романа Бориса Акуњина Црни Град одвија се у Бакуу – нафтној престоници ондашњег Руског царства, велелепном и страшаном граду, где се обрће огромни капитали, реализују се последња достинућа техничке мисли, надмећу се водеће светске корпорације …
Ераст Петрович Фандорин сазнаје из новина о атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и добија писмену молбу владе да сместа крене на Балкан, не би ли својим учешћем у преговорима задржао ватру светског конфликта у дипломатским оквирима. И ми, читаоци, не сумњамо – Фандорин би овај задатак обавио успешно, али…
,,Благородном мужу само се чини да има избор, избора заправо никад нема.“
Лето 1914. године – последњи су дани Европе и света какве познаје XIX век. На самом почетку романа Фандорин, као члан комисије о Чеховљевом књижевном наследству. Размишља о смислу драмског комада Вишњак. Од пишчеве смрти је прошло десет година. Дакле, само пре три године цела Русија је сахрањиала Лава Толстоја, пре двадесет и три у заједничком одушевљењу слушала говор Достојевског на откривању Пушкиновог споменика у Москви, што је била и последња година у животу аутора Браће Карамазових … Али проницљивом читаоцу остављено је сасвим мало времена за овакве асоцијације. Неумитне околности терају Ераста Петровича да одмах отпутује из Јалте, у Баку.
Крајем деветнаестог века бакуанска нафта чинила је половину целокупне нафте, којa се вадила у свету. За контролу над овом нафтом борили су се Нобели, Ротшилди, Рокфелери… Руски капитал је имао 30-40% удела у целокупној количини извађене нафте. За право да гради живот у Бакуу према својим цивилизацијским традицијама борили су се носиоци источне и западне културе, представници свих верских конфесија. Овај најбогатији нафтни крај је за револуционарни тероризам био најслабија тачка Русије, која је мамила револуционаре свих врста. „Баш ту, шикља најснажнија новчана фонтана, млазеви бију на све стране, само да подметнеш кофу. А ту је још и непресушни извор револуционарних кадрова: Турци – усијане главе, Јермени –жива ватра, борбени пролетаријат. Плус доста значајан фактор – ухрањена и попустљива полиција. Најмањи немир, било која радничка демонстрација могли би лако оставити целу империју без горива“. Да спрећи опасност велики детектив ступа у борбу с лукавим и искусним непријатељем, који изгледа као да не може бити побеђен.
У Бакуу Фандорин сусреће своју супругу. Његов брак је на ивици распада. Елиза Алтаирска-Луантен, јунакиња романа Цео свет је позорница, успела је „у међувремену“ да постане звезда немог филма. Заједно с трупом глумаца под руководством господина Симона (у којем ће читалац препознати љубавника Смрти, једног од најсимпатичнијих од Акуњинових ликова), садашња Клара Луна учествује у снимању новог филма. То је острвце руског Сребрног века загубљено у Бакинској врелини.
У Бакуу Ераста Петровича очекује и љубавна авантура. Његова изабраница је еманципована источна жена, нафташица, која испод муслиманске бурке крије ватрени темпераменат, посебну личност и јак карактер.
Као и увек код Акуњина, неодољиви крими-сиже није једино што нам нуди писац. Проницљиви читалац пронаћиће у књизи размишљање о дубинским узроцима историјске трагедије, која је задесила Русију, почетком двадесетог века. Динамичну радњу на кратко заустављају четири ,,карамазовске“ беседе Фандориновог непријатеља с Ђаволом… Оне су као звук препукле струне у Чеховљевом Вишњаку, или као звук корака команданта у Пушкиновом Дон Гуану, подсећају нас данас на приближавање тада неизбежног. Читалац, који не може да се одвоји од борбе Ераста Петровича са опасним терористом, стално има на уму: свет је на ивици тоталног рата. Како је говорио Булгаковљев Воланд, ,,Анушка је већ просула уље“… На прагу је, дакле, ,,некалендарски XX век…“
Два одломка из књиге Црни Град
Испевши се на превој своје педесетогодишњице, Фандорин је одлучио да отуд не пође силазном падином, као што то чине људи унапред помирени с увелошћу коју носи старење, већ да ће наставити с успоном. Ко зна, може се испоставити да је највиша тачка живота још пред њим. Пред сваку нову годину постављао је себи два нова задатка за наредних дванаест месеци: један за тело, други за дух. И тако се догодило да је у шестој деценији Ераст Петрович напредовао у самоусавршавању више него током целог свог ранијег бивствовања. Понекад се и сам чудио колико је нових могућности – интелектуалних и физичких – открио у себи за ових осам година. У праву су мудраци што тврде да већина људи ресурсе које им је подарио Бог, или природа, користи тек незнатно – само благо загребу горњи слој, готово никад не допирући до дубинског, где и јесте запретено главно благо. Да би се стигло до тога блага, ваља озбиљно порадити, али ти се напори вишеструко исплате. У педесет деветој години живота Фандорин је био у бољој физичкој форми него десет или двадесет година раније. Људско тело, као и дух, ако се правилно развија, не стари, већ стиче нове могућности. Да се данашњи Ераст Петрович у рвачкој борби ухвати укоштац са собом тридесетогодишњим, млади Фандорин не би имао ни најмање шансе.
* * *
У помоћ му је, као и обично, притекла древна мудрост. Пре много векова, још на зачетку мишљења и првих представа о људским врлинама, формулисана је вероватно најбоља максима: „Благородни муж трпи пораз само ако престане да буде благородни муж.”