Борис Акуњин

Октобар 2017.

Прошло је већ – и/или само? – без малог двадесет година, одкада се у Русији 1998. објављен први роман крими библиотеке Авантуре Ераста Фандорина.


Благорони муж не једе се због онога што се не може исправити,и већ слегне раминима и наставља својим Путем.

Српски читаоци упознати су с преводима акуњинових дела од 2004. године. Тада је књижевни псеудоним Борис Акуњин имао име и презиме. Припадао је аутору једног изврсног, али непримећеног романа, историчару и филологу, познаваоцу јапанске културе, преводиоцу, заменику главног уредника популарног часописа Страна књижевност Григорију Шалвовичу Чхартишвилију (р. 1956). Кроз без малог двадесет година право ауторово име, као и каснији његови псеудоними (Анатолиј Брусњикин, Ана Борисова) редуковали су се до једне јапанске речи „акунин“, која додуше звучи врло руски.

АКУЊИН је данас бренд, ознака не само за класика крими жанра, него пре свега за великог руског писца, који наставља да развија традицију класичне руске књижевности, аутора филозофске трилогије Аристономија (2013), Други пут (2015), Срећна Русија (2017), озбиљног историчара, публицисту, аналитичара, друштвену личност од правог ауторитета… Он је један од најчитанијих модерних писаца последње деценије у Русији и свету. Драмске представе, као и филмске верзије његових дела, такође имају свој огромни аудиторијум.

Али то није све. На врхунцу своје књижевне популарности Григориј Чхартишвили уместо да настави с крими романима које би публика у целом свету једва чекала да прогута, покрече нови пројекат ‒ Историју Руске државе у VIII, oдносно XVI, томова ‒ и њему се посвећује већим делом. У руској књижевности постоји сличан пример списатељског понашања. Пре 200 година је тако поступио знаменити руски историчар и писац Николај Карамзин. Након двеста година, Акуњин наставља његов модел деловања: „Свој књижевни живот почео сам романом Азазел, очигледне упутнице на приповест о несрећној Лизи и срећном Ерасту (имена главних ликова, Лиза и Ераст, иста су у роману Азазел и приповести Николаја Карамзина Сирота ЛизаО.К.). Већ тада, потајно сам у себи носио мегаломански план: да Поновим Карамзинов пут, почевши белетристиком, да стигнем до историје руске државе […] желим да схватим како се формирала наша држава, како се развијала и зашто је постала оваква, каква је данас“.

У својој Историји Руске државе постмодерниста Акуњин претставља линију живота Николаја Карамзина, као уметнички поступак: историчар и белетриста наступају у његовом пројекту заједно. Историчар одговара за документарно историјско градиво, док белетриста ‒ за уметничку прозу, основану на судбинама представника једне руске породичне лозе, која је трајала у Русијии од осњивања државе, више од хиљаду година. Сваки историјски том прати своје историјске повести. На тај начин историјско време илустровано је кроз живот приватног човека.

145218_originalПостоји и трећи елеменат овог историјског пројекта. То је бибилитека књига других аутора о руској историји. Библиотеку сачињавају најбоља научна и уметничка издања, по избору Григорија Чхартишвилија, као и публикације оригиналних докумената. Б.Акуњин назива овај део свог пројекта „можда најважњијим“ и прецизира: Хтео бих да у догледно време свака књижара има посебну витрину у којој би у редовима разних боја стајали различити периоди руске историје. То ће у суштин дати могућност да се чак и не читају моје књиге, јер ако читаоци буду прочитали књиге које сам изабрао о сваком историјксом периоду, природно ће формирати своје разумевање властите историје, што би било и најбоље []Моја је циљ да пробудим интересовање за историју. Не да научим историји, чак не да је препричам, него једноставно да пробудим интересовање за историју.

Ни то није све. Испоставило се да су Авантуре Ераста Фандорина добиле с временом нови смисаони квалитет провидних књига, да је Григориј Чхартишвили, кренувши 1998. године са реализацијом својег књижевног пројекта, непогрешиво је предвидео у којем правцу ће даље кретати ток реалних догађаја, како ће свет да се мења и који ће фактори формирати најновију руску реалност. Раније су читалачку пажњу привлачили пре свега мајсторски сачињен крими сиже, ауторова вештина у владању језиком, виртуозна детаљна реконструкција историјског и културног контекста – све што чини одмах препознатљив Акуњинов стил. Данас, пак, Фандоринова библиотека све више задивљује снајперски тачним погоцима у избору архетипских догађаја и аспеката живота из последње трећине XIX и почетка XX века, кључних за историјску судбину Русије. Акуњинови читаоци могу лако у то да се увере, треба само поново прочитати, фактички нове за нас, романе о Ерасту Петровичу Фандорину.

Испоставило се да је будући класик крими жанра већ 1998. знао да ће му романи о Фандорину послужити као припрема за писање будуће Историје Руске државе. И дао је овим романима поднаслов НОВИ ДЕТЕКТИВСКИ РОМАН, чији прави смисао тек сада постаје све јаснији.

Но ни то није све. Можда је главно то што реч акунин постаде лозинка за улазaк у књижевни свет који реално помаже својим читаоцима да постану јачи и срећнији. Тај свет живи по принципу HONOR PRIMUM, ALIA DEINDE (Прво част, остало за њом). Читаоци знају да је то слоган који је Тео Крсташ, оснивач лозе фон Дорнова, чијем руском огранку припада Ераст Петрович Фандорин, ставио у XI веку на свој грб.

Без „муке“ и пресије, једноставно и дарежљиво, писац је објаснио свима, који су били спремни да чујуу и схватају, ШТА је по његовом мишљењу прави однос човека према сопственом животу, КАКО и У ЧЕМУ треба тражити његов СМИСАО. И не само што је објаснио, већ, изгледа, успешно доказао (и доказује) своју теорију личним примером.

Данас на нов начин звучи и ауторска дефиниција појма акунин, из дванаестог романа Фандоринове библиотеке: ,,акунин је злочинац (односно прекршитељ правила), али то није ситан човек, то је јак човек. Он поштује своја правила, која сам себи поставља. Она се не подударају са законским прописима, али за своја правила акунин неће жалити живот, те зато изазива не само мржњу већ и поштовање.“

Григориј Чхратишвили је случај најуспешније књижевне каријере нашег времена. За две деценије смислио је и успешно реализовао иноваторске интелектуалне пројекте, које су му обезбедили могућност да иде својим Путем, као и своје место на форбсовој листи.

Много што шта променило се за протеклих две деценије у свету и око нас. Променио се и сам аутор: данас он живи на три земље – у Енглеској, Француској и Шпанији, где наставља да мисли и пише о Русији.

Засигурно непроменено остало је то што деца и одрасли и даље читају овог чудо-писца у једном даху, као и то да скоро сваки читалац налази у његовим књигама нешто, што као да је намењено само њему, а скривено од других

Новембар 2013.

Борис Акуњин је псеудоним Григорија Чхартишвилија, рођеног 1956, једног од најтиражнијих савремених светских писаца детективских романа, а први је објавио 1998. До пете књиге крио се иза уметничког имена и није се бавио маркетингом свога опуса, али је и упркос томе за пет година постао планетарно славан: преведен је на скоро све језике света, заузимао челна места на листама најчитанијих у Русији, Француској и Великој Британији. Све ово даје за право онима који говоре о општој „акуњизацији“ света.

Досад објављени српски преводи потичу из четири Акуњинове библиотеке: АВАНТУРЕ ЕРАСТА ФАНДОРИНА, АВАНТУРЕ СЕСТРЕ ПЕЛАГИЈЕ, АВАНТУРЕ ЈЕДНОГ МАГИСТРА и ЖАНРОВИ – укупно 20 наслова.
Ове књиге могу се читати и као добри реалистички романи, па као постмодернистички пројекти, суштински инспирисани Достојевским, Гогољем, Толстојем, Чеховом, Булгаковом, али и класицима европске литературе криминалистичкога жанра. Истовремено, то су и приче које откривају неочекивану позадину најзначајнијих историјских догађаја који су обележили европску историју последњих деценија ХIX века, и утицали на расподелу снага у модерном свету. Најлепше је ипак то што све ово читалац не мора ни тражити ни препознавати у романима Бориса Акуњина. Може их читати и као прву књигу у свом животу, може не знати ништа – и опет ће уживати. Зато љубитељи криминалистичког жанра, од школараца до универзитетских професора, читају Б. Акуњина у једном даху.

Све што је потекло из пера Бориса Акуњина написано је врхунским језиком. Тај врхунски руски језик тешко је не препознати, али још га је теже другде наћи. У владању списатељским инструментом за АКУЊИНА-ЧХАРТИШВИЛИЈА не постоји проблем неизрецивог, за њега нема границе између хоћу и могу. Он своје садржаје у речи обликује тако да неухватљива ефемерна супстанца не губи ништа прелазећи у словима фиксиран запис, већ само добија на садржајности и прецизности. Читаоцу се нуди блистав резултат – јасна, елегантна реченица, која преноси дубок смисао, и оставља по страни напор, време и велики труд који такав резултат неминовно захтева. Данас је, у модерној руској литератури, Акуњиново виртуозно владање списатељским занатом – ненадмашиво. Једноставним прецизним руским речима писац уме да читаоцу пренесе све што пожели, од неухватљивих психолошких нијанси љубавног односа и муњевитих борбених акција, који у његовом опису понекад личе на филм више него сам филм, до дубоких размишљања о будућности европске цивилизације, судбини њених народа, или дискретних савета како проживети свој а не туђи живот.
Део светске класикеке криминалистичкога жанра постала је несумњиво библиотека АВАНТУРЕ ЕРАСТА ФАНДОРИНА. Сваки роман од 13 (за сада) романа је целина за себе, али сви сликају, хронолошким редоследом, живот и каријеру јунака чије смо име дали нашем књижевном клубу, племића и детектива ЕРАСТА ФАНДОРИНА. Њега бисмо најбоље могли да опишемо као пажљиво изнијансиран спој Шерлока Холмса, Толстојевог Андреја Болконског и Д’Артањана Диме-Оца… Но, он никако није стоглава хидра, већ романтични јунак, рационалист из нужде, прометејски борац, витез без мане и страха, уз то обдарен најраскошнијим врлинама које могу красити руског племића, официра и патриоту.
Не чуде зато екранизације ових романа, нити награде за најбољу страну књигу године: Prix mustere de la critique (Француска, 2002) и најужи избор за Gold Dagger (В. Британија, 2003).